Nada Milašin

Serbian Holocaust

Nada Milašin, December 30, 2011, Belgrade

Nada Milašin je rodjena 1929. u Dvoru na Uni u Hrvatskoj. Otac Ljubomir Živković i majka Evica, rodjena Ratković, preselili su se u Drvar ubrzo nakon Nadinog rodjenja. Sa dvanaest godina primljena je u SKOJ. Tokom italijanske okupacije Nada je sa majkom bila odvedena u zatvor u Kninu. Tu su bile od novembra 1942. do kapitulacije Italije 09.septembra 1943. odakle se Nada vratila u oslobodjeni Drvar gde je pohadjala šifrantski kurs pri Vrhovnom štabu. Preživela je desant na Drvar koji je bio jedna od najspektakularnijih neprijateljskih akcija tokom Drugog svetskog rata, posle čega se pridružila partizanima.

Nadinog dedu po ocu, Nikolu, su zajedno sa jednim od sinova zaklale ustaše u crkvi u Glini 1941. godine. Pavle, deda po majci, umro je od tifusa u nekom od zbegova tokom 1942. ili 1943. godine.

Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Milan Džekulić, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Transkript intervjua na srpskom jeziku

Sa nekoliko reči bih se osvrnula na svoje poreklo. Moji preci su Srbi iz Hrvatske. Po majčinoj liniji sa Korduna, Topusko ili neko selo koje ima simboličan naziv Čemernica, ali deda mi je živeo u Topuskom, a po ocu sa Banije. Znači, poreklom sam sa Korduna i Banije od Srba starosedelaca iz tog kraja. Samo da pomenem sa nekoliko reči sudbinu tih mojih predaka. Deda Nikola, majčin otac, je zajedno sa jednim od svojih sinova ubijen, da ne kažem onu mnogu strašniju reč zaklan, u crkvi u Glini 1941. godine. Deda po ocu Pavle je umro, koliko ja znam, od tifusa u nekom od zbegova tokom rata 1942. ili 1943. godine. Danas praktično nemam te svoje rodjake i pretke jer su ovi majčini stradali ili izbegli u drugom svetskom ratu, a ovi sa Banije u ovom poslednjem sa "Olujom". Medjutim, moram i to da kažem, da se u toj porodici nikada nije osećala nikakva netrpeljivost ili mržnja, to je malo jača reč, prema bilo kome ko nije bio iz te etničke grupe. Svi su bili veoma pošteni ljudi, siromašni ljudi dobre ćudi i voleli su i svoje komšije i svoje prijatelje. To je nešto o tim davnašnjim precima.

Moj otac je trbuhom za kruhom iz Dvora na Uni gde sam se ja rodila, imala sam tada svega tri meseca, otišao u Drvar da traži posao. Imao je tamo nekog rodjaka koji mu je pomogao da se zaposli u fabrici celuloze. U Drvaru je bila neka vrsta drvne industrije koju su još za vreme Austrougarske pokrenuli neki Bavarci. Otac je radio kao fizički radnik u fabrici celuloze u Drvaru, pa je onda tridesetih godina ta fabrika došla u neku krizu i je on onda, valjda, izgubio taj posao. Prešao je na železnicu i radio je na železnici opet kao fizički radnik. Drvar je imao taj neki ozbiljniji železnički čvor upravo zbog toga što je sagradjena ta jedna uskotračna železnica za dopremu drvene gradje u fabriku. Znači moje poreklo je iz jedne siromašne porodice koju je rat 1941. godine zatekao u Drvaru. Nisam imala braće i sestara. Znači, otac, majka i ja. Živelo se jako skromno. Ja sam bila odličan djak. Išla sam u jednu od te dve drvarske osnovne škole . Roditelji su naravno želeli, koliko god je bilo u njihovoj moći, da me školuju. Pokazivala sam želju za učenjem, za znanjem, tako da su oni odlučili, što je u ono vreme bilo jako retko, da me pošalju u gimnaziju u Prijedor kada sam završila osnovnu školu 1939. ili 1938. Onda su oni od te neke jako bedne očeve plate (plaćali moje školovanje). U stvari sa pola toga su živeli a od druge polovine su plaćali za moj stan i hranu kod neke porodice u Prijedoru, tako da sam ja prvi i drugi razred završila u Prijedoru. Drugi razred je čak i prekinut, ali smo dobili neke diplome već Nezavisne Države Hrvatske.

Tu sada počinje rat. 1941. zatiče mene, majku i oca u Drvaru. 27. jula je bio ustanak. To je jedan, koliko je meni poznato iz istorije, od prvih oslobodjenih gradova u okupiranoj Evropi. 27.jula Drvar je oslobodjen. Prethodno su bili oni poznati ustaški pogromi Srba. Oni su pokupili najuglednije ljude iz Drvara koji su bili Srbi, odveli ih i u nekoj jami su ti ljudi završili. To, naravno i mnoge druge nedaće, je dovelo do tog ustanka. Okolina Drvara je bila seljačka i bila je srpska, a pošto se radilo o ustaškoj vlasti bilo je sasvim logično da su ti ljudi ustali. Te ustaše su što pobijene, što pohvatane i proterane i Drvar je bio slobodan.

To je 1941. godina i ja imam tada dvanaest godina. Moje sećanje o tim prvim danima slobode 1941. dosta je slabo i bledo, ali ono čega se sasvim sigurno sećam je to da su me tada primili u SKOJ. Skupili su nekoliko drvarskih omladinaca koji su svi bili stariji od mene. Ja sam tu verovatno ušla kao jedna od tih malo pismenijih i školovanijih pošto sam bila gimnazijalka. Tu su nam, ja se naravno ne sećam detalja, verovatno objasnili šta su ciljevi i ideologija SKOJ-a i ideje kojima se SKOJ inspiriše, pre svega pravda i ravnopravnost. Ja sam to ponela inače iz detinjstva, Ja sam u nekoliko mahova, iako mlada, osetila tu društvenu nepravdu. Možda je to više uticalo na moj kasniji put u životu nego sam taj antifašizam koji je neminovno bio tu deo toga svega. Osećala sam tu neku nepravdu. Detalj, na primer: u Drvaru je postojao Radnički i Činovnički dom. Jasno je već iz naziva ko je gde odlazio. Mene je jednom moj učitelj predložio za neku zabavu da recitujem u Činovničkom domu, ali je bilo odgovoreno da ne može zato što je moj otac radnik. To je nešto što je mene u najranijem detinjstvu obeležilo, barem kada danas razmišljam čini mi se tako.

Znači, dolazi taj ustanak i dva meseca je tada Drvar bio slobodan. Ono čega se ja sećam to je da je formirano neko kulturno-umetničko društvo, pevačko, da sam i ja bila u tom horu, da smo mi na nekakvim priredbama pevali, da smo pevali na sahranama boraca jer već tada su neki borci, neki ustanici ginuli u tim okršajima sa Nemcima ili ustašama. Onda bi mi išli da pevamo Lenjinov posmrtni marš prilikom sahrana. Onda su bile razne omladinske akcije ali, kažem, sećanje na ta dva meseca slobode su mi dosta slaba jer imala sam dvanaest godina. Verovatno je problem u tome da ja sada ne mogu da svedočim o mojim tadašnjim emocijama ili razmišljanjima. Bila sam dete.

Posle toga Italijani ulaze u Drvar. Mog oca su uhvatili, stavili u zatvor i oterali u zatvor u Knin. 1942. i majka i ja odlazimo iz Drvara u Grahovo i tu se dešava razmena zarobljenih Italijana za naše zatvorenike. Moj otac biva razmenjen. Njega iz zatvora dovode iz Knina, jedan partizan za dva Italijana ili obrnuto, i on biva slobodan. Ali, nije hteo da ostane na slobodi u okupiranom Grahovu nego je otišao odmah u partizane i od tada do kraja rata bio je borac Desete krajiške brigade. Kasnije je bio intendant. A majku i mene, u znak odmazde što je on otišao u partizane, sada strpaju u taj isti zatvor iz koga je upravo on izašao. To je na Fortici, na kninskoj tvrdjavi koja je pre rata, koliko ja znam, bila neki arheološki muzej ili tako nešto. Tu smo majka i ja provele od novembra 1942. do kapitulacije Italije 09.09.1943. Preskočiću detalje. Ja sam tu na nekim ispitivanjima dobijala i batine jer su tražili da priznam da sam skojevka. Ne znam otkud su to oni znali. Kad je Italija kapitulirala 09.09.1943, onda su se naši stražari izgubili, nestali, a nas četiri devojke, zapravo tri devojke i ja devojčica od četrnaest godina smo pravo iz zatvora otišle na slobodnu teritoriju u Biokovski bataljon koji je tu bio najbliža jedinica.

- A majka?

A majka je ostala...To sam, recimo, razmišljala, nikada je nisam pitala, ona je sa ostalim ženama,a tu je bilo dosta starica, za nas su bile starice a to su bile žene od četrdeset, pedeset godina koje su tu bile u zatvoru samo zato što su im sinovi ili kćeri bili u partizanima, a moja majka isto tako zato što joj je muž bio u partizanima, ona je verovatno, kao što smo i mi slobodno izašli jer nema više stražara, otišla u grad gde je bilo dosta Drvarčana i sigurno je neko prihvatio. Ona je posle isto otišla u Drvar.

Za vreme tog boravka u Biokovskom bataljonu, ja se isto toga mnogo ne sećam, ali nas četiri smo se tako izjasnile da sam ja rekla da želim da idem u Drvar, a njih tri su, pošto su one sve bile Dalmatinke iz Knina, rekle da hoće da odu da se jave u Okružni komitet koji je tamo bio i da ih oni negde rasporede.

Tu ima jedna mučna epizoda. Mi nismo sve četiri krenule zajedno iz Knina za Grahovo. Ja ne znam ni koliko je to kilometara, da li desetak, da li dvadeset. Prva je otišla Anka Jejina sa nekom grupom, to je jedna od tih Kninjanki, a posle nekoliko dana smo nas tri pošle sa jednom konjskom zapregom koja je nosila materijal za neku partizansku bolnicu i u pratnji tih kola je bilo nekoliko boraca sa puškama i nas tri koje smo išle isto tako peške uz ta kola da bi stigle sa njima do Grahova i da ne bi išle same nego sa nekim ljudima koji su naoružani. Negde izmedju Knina i Grahova, mislim da se selo zove Peulje, mi smo videli u daljini jednu grupu ljudi koji su bili u nekim seljačkim gunjevima i jedan od tih boraca je rekao, toga se sećam: "Eno ih čete!", što je značilo četnici. I on je krenuo prema njima, oni su još daleko bili, da vidi ko su ti ljudi a mi smo ostali na cesti sa tim kolima i videli smo kako su ga ščepali kada je prišao i mi smo se svi nagnali u beg. Uspeli smo krvavih stopala stići tako trčeći do Grahova. Oni su neko vreme pucali za nama, a onda su ipak požurili da razgrabe što je tu bilo. Bilo je tu hrane, verovatno i odeće i odustali su od gonjenja da ne bi ostali bez plena. Kasnije smo saznali da je taj jedan od boraca koji je bio u pratnji tog transporta uhvaćen i zaklan, a da se to isto dogodilo našoj Anki Jejini koja je nekoliko dana pre nas išla sa nekom drugom grupom, što mi nismo znali, što smo mi tek kasnije saznali. Jer, da smo to znali, možda bi malo bili i oprezniji, ne znam da li bi i krenuli, jer to je očigledno bilo neko neko mesto gde su oni pravili takve zadese. To je jedna zaista teška uspomena.

Stigli smo u Grahovo. Meni su odmah omogućili da odem u Drvar i stigla sam u Drvar koji je bio slobodan. Rekla sam da sam član SKOJ-a. Ja sam se tako osećala od 1942, iako formalno ništa nije bilo, ja mislim, napisano ili zapisano, (niti je bila) neka članska karta. Ja tu sada kao drvarska skojevka u slobodnom Drvaru svakodnevno sa jednom grupom omladinaca, a bilo je više takvih grupa, ujutru odlazim u Okružni komitet SKOJ-a gde dobijamo razne zadatke za taj dan: da idemo da prekopavamo cestu da neprijateljska mehanizacija ne bi mogla proći do Drvara, da nosimo ranjenike, da peremo veš za bolnicu ili da čistimo te sale u kojima se drže priredbe. Tako svaki dan dobijamo neke zadatke i mi to onda svojski radimo. To su bile sve devojke, samo je bio jedan dečak Veso Suhanek, verovatno Čeh poreklom. U Drvaru je bilo u toj fabrici celuloze čeških i nemačkih inženjera, stručnjaka. Hrvata je isto bilo iako je Drvar inače bio srpski grad, ali tu je bilo dosta stručnih ljudi iz nekih drugih zemalja.

I sada, kao jednu požrtvovanu drvarsku skojevku, mene upućuju na taj šifrantski kurs pri Vrhovnom štabu. Samo još da napravim i tu malu digresiju. Taj Okružni komitet SKOJ-a u koji smo mi odlazili da primimo zadatke je sav izginuo. To je poznati detalj iz istorije. Oni su u borbi sa (nemačkim) padobrancima svi poginuli. Medju njima se dobro sećam Raze Omanović. To je bila jedna Bosanka, Sarajka. Bila je tu još jedna devojka iz Drvara a ostalo su bili muškarci. Ja se više imena ne sećam, ali to je sve negde zapisano u istoriji. Znači, oni mene kao drvarsku skojevku šalju na šifrantski kurs pri Vrhovnom štabu. Taj šifrantski kurs se održavao u tim kućicama, ne znam da li one još uvek postoje. To je nekoliko seljačkih kuća bilo pored pećine. Kada se gleda ka pećini, onda je to desno, a iz pećine to je levo. To je sasvim blizu, na stotinak, dvesta metara od pećine. Bilo nas je ukupno dvanaest. Onih jedanaest su svi došli kao delegati na Drugi kongres USAOJ-a koji se pre toga održao u jednoj velikoj hali bivše fabrike celuloze.Fabrika je izgorela ali je ta hala ostala. Ovih jedanaest su dolazili ili iz vrhovnih štabova Slovenije, Hrvatske, Makedonije i tako ili iz centralnih komiteta. Jedina ja sam tu bila poslata kao omladinka iz Drvara. Imala sam četrnaest godina tada.

Rukovodilac kursa je bila Branka Savić, supruga profesora Pavla Savića, koja je bila šef šifrantske službe Vrhovnog štaba, odnosno kada je formiran Nacionalni komitet oslobodjenja Jugoslavije ona je bila šef šifrantske službe. Ja mislim da je ona po profesiji isto bila profesor, a pretpostavljam da je onaj ko je kreirao šifru bio sam profesor Pavle Savić. Kurs se odvijao u najvećoj mogućoj konspiraciji. To je ono što je nama medju prvim stvarima rečeno kada smo tu došli na prvi čas. Naravno, šifra je svugde, pa i u toj narodnooslobodilačkoj borbi i vojsci, bila uvek vrhovna tajna. Neprijatelj ne sme da otkrije šifru. Za razliku od drugih kurseva koji nisu bili uopšte u konspiraciji, mi nikom nismo smeli reći da smo na šifrantskom kursu. Tu negde u istim tim kućama su bile u to vreme vojne misije, engleska i ruska i ne znam da li još neka. Sve je to, kažem, bilo uvijeno velom velike tajne. Šef, rukovodilac kursa je bila Branka Savić, a komesar ili partijski rukovodilac je bila Slavka Becele, docnije Slavka Ranković. I ona je bila jedna od tih kursista.
Oni su svi tu stanovali i spavali. Prespavaju tu a ujutru su na kursu. Ja sam jedina, pošto mi je mama bila tu već u Drvaru, u gradu u centru, taj centar to je neka radnička kolonija, naveče odlazila kući, prespavala kod kuće i rano ujutru u pet, ne znam koliko sati je bilo, kretala nazad i čitav dan provodila na kursu. Samo sam naveče išla da prespavam kod kuće. Tako se dogodilo da je desant na Drvar mene zatekao ne sa njima tamo u toj seljačkoj kući pored pećine nego me zatekao u centru grada.

- Mogu samo da Vas prekinem? Pomenuli ste tu pećinu, pa za one koji to ne znaju , možete li nešto da nam kažete o tome? Tu je bio Tito sa Vrhovnim štabom.

Koliko se ja iz detinjstva sećam, pećina je bila velika i oko pećine je bilo dosta bujno rastinje, vegetacija. Bilo je tu drveća. Mi smo tu dolazili. Tu su se održavali Djurdjevdanski uranci, ljudi su dolazili na teferič, na izlet, tu oko pećine. A i ulazilo se u pećinu, i deca i odrasli, da se tu malo prodje, da se vidi. Kasnije, kada je tu Tito došao, koliko sam ja videla sa slika, tu je napravljena i mala drvena kuća, jedna mala brvnara za Tita i njegove najbliže saradnike. U tu brvnaru od momenta kada je pećina postala sedište Vrhovnog štaba ja nisam ulazila i ne znam tačno kako je to izgledalo.

Znači, 25. maj 1944. 23. aprila 1944. ja sam napunila petnaest godina. Mesec dana posle napunjenih petnaest godina dogadja se taj desant na Drvar. Ujutro je počelo jedno jako bombardovanje, oko pet sati. Bio je divan majski dan. Mi smo bili navikli u Drvaru na ta bombardovanja. Malo, malo, pa neki nemački avioni tu nadlete pa bace neke bombe. Čak se nekoliko meseci pre tog dogadjaja i pominjao neki desant, ali onda baš neposredno pre desanta u tom periodu se nije nešto govorilo više o desantu. I sad, mi smo se sklonili, kada kažem mi znači iz raznih kuća tu u blizini. Tu je bilo u blizini to veliko zgarište fabrike celuloze gde je bilo tunela, nekih podzemnih hodnika, kanala gde su išli oni vagoneti. Mi smo tu pobegli da se sklonimo od bombardovanja. Tu je bilo i žena i dece, uglavnom civila, a bilo je i nekoliko uniformisanih boraca koji su isto tu pobegli samo od bombardovanja, znači bez oružja. Niko nije pomišljao da će se tu nešto drugo dogoditi.

- Ta fabrika je već ranije bila bombardovana?

1941. nju su zapalili ustanici i ona je potpuno pretvorena u zgarište. Ostala je samo ta jedna velika hala koja je bila betonska i nije izgorela i u toj hali je održan Drugi kongres USAOJ-a kome sam ja i prisustvovala ne kao delegat nego za nagradu što smo čistili i uredjivali tu salu.

Svi mi koji smo pobegli da se sklonimo od bombardovanja ušli smo u neke od tih tunela. Kažem, tu je bilo dosta tih podzemnih tunela kuda su vozili sirovine u nekim vagonetima. I mi u tunelima čujemo strahovito...Štuke se obrušavaju. Pošto je blizu ta hala oni su valjda mislili da u hali još uvek nešto ima, kongres ili ne znam šta i jako su žestoko bombardovali. Mi to u tunelu sve čujemo, ono zviždanje onih štuka. Kada se to malo utišalo, mi izlazimo polako iz tunela i imamo šta da vidimo. Oko nas na sve strane su nemački padobranci. Meni je to sve u sećanju kao da su bili u crnim (uniformama), a nisu bili, bili su u nekim vojničkim uniformama. Ono što se sećam je da su svi išli sa šmajserima na gotovs. Imali su na kolenima kao neke jastuke. To je valjda bilo da se prilikom pada ne povrede. Sad, oni nas još nisu spazili jer je to ukopano u zemlju. Mi njih već vidimo i vidimo da jedna grupa ide ka nama. Moja panika u to vreme i strah je bio da me samo ne uhvate živu, kažem tek sam navršila petnaest godina, i da me ne siluju. U toj situaciji, to su verovatno samo neki refleksi za preživljavanje, ja uhvatim za ruku sestru Svete (Markanovića), Desu Markanović, njegovu rodjenu sestru koja je je bila mojih godina i moja drugarica i kažem: "Deso, bežimo!. Neka nas ubiju dok trčimo da nas ne uhvate žive!". Nas dve smo trčale, to je jedan brisani prostor, to zgarište celuloze. Oni su nas verovatno videli jer je nama zviždalo pored ušiju. Pucali su. Mi trčimo, onda se malo bacimo bacimo na zemlju, pa onda kada prestane pucanje opet ustanemo i trčimo. Tako smo stigle do jednog velikog jarka koji je išao pored zgarišta kuća u Koloniji (radnički deo Drvara) i tu udjemo u taj jarak. Sada smo tu već bile u zaklonu. Nemci su kasnije zaista naišli na ove sve ljude koji su sa nama... A, ne, nisam ispričala važan detalj. Kada sam ja to videla (padobrance kako idu prema nama), ja sam se uhvatila za rukav jednog od tih uniformisanih boraca i kažem: "Druže, molim te ubij me". A on je imao pušku, jedan od retkih, drugi su uglavnom bili bez oružja a on je imao pušku. On je meni na to rekao: "Ja imam samo jedan metak u pušci. A i da imam više ne bih mogao da te ubijem". Jer, kako da ubije devojčicu od petnaest godine. Ja sam tada imala plave velike kike. E, onda sam ja uhvatila Desu za ruku i kažem: "Deso bežimo, neka nas oni ubiju dok trčimo!". Uglavnom, mi smo uskočile u taj jarak. Svi ovi koji su ostali, medju kojima je bio i njen (Desin) otac su pobijeni. I žene i deca koji su bili u tom tunelu. Ja ne znam tačno koliko nas je tada bilo. Oni su tada mnogo Drvarčana ubili i na drugim mestima.

Mi smo tu (u jarku) preležale dobar deo dana. Bilo je tu još nekih detalja. Ponovo su tu nailazili Nemci i čitav dan smo u stvari gledale kako stižu nove eskadrile aviona, sada već oni koji vuku jedrilice. Svaka ta jedrilica je nosila dvadesetak ili koliko tih padobranaca i onda vidimo kako ih puštaju. Mi tako u tom jarku ležimo i gledamo. To je bio jedan san koji je mene pratio kroz život dvadesetak godina. Ja sam sanjala uvek, tako da kažem, traumatizirajuće snove u kojima su uvek neki zli ljudi odozgo sa neba skakali u crnim nekim odelima i jurili me. Srećom to je na kraju prestalo, ali je jako dugo trajao takav jedan san. Onda negde predveče, mi vidimo na brežuljku preko puta tog mesta gde smo se skrivale, vidimo neke naše borce partizane. Zapravo, to su bili polaznici Oficirske škole Vrhovnog štaba, jer tamo je bila i Šesta lička divizija i Oficirska škola. Pri tome čak i prepoznamo jednog Drvarčanina Branu Tandu koga smo obe znale i počnemo da se javljamo, da mašemo. Onda je on nama pokazao nekako rukom kuda da idemo da se izvučemo a oni su nastavili prema groblju. Toga dana su partizani uspeli Nemce da sateraju samo na taj jedan brežuljak gde je bilo pravoslavno groblje. Za to vreme, oni Drvarčani koji su preživeli i medju kojima smo bile i nas dve i moja majka, a majka, to je detalj koji mogu posebno da ispričam, mi smo mogli da izadjemo iz grada da se spasemo, da pobegnemo, jer Nemci su sutradan došli sa oklopnom mehanizacijom sa svih strana i zauzeli Drvar. Isto tako, ovaj prateći bataljon je omogućio Titu i saradnicima da se izvuku iz pećine, popnu gore na brdo i tu je sleteo neki saveznički avion koji ih je prebacio na Vis. Sa Titom sa tim avionima je i čitav moj kurs otišao na Vis sa Vrhovnim štabom sem mene jer sam se zatekla tu u gradu kada se to dogodilo.

A moja mama je, kada je to bombardovanje krenulo, ja sam se brže spremila i izletela, kažem, niko nije slutio padobrance, pobegla u jednu zgradu neke srednje zanatske škole. Tu se sakrila u jedan podrum gde je bilo jako mnogo žena i dece. Bili su svi u podrumu. One su čule kako Nemci hodaju iznad njihovih glava kroz hodnike, a jedna beba je počela strašno da plače, bila je valjda gladna. (Njena) majka je rekla:"Ja ću je ugušiti jer će sve da nas otkrije. Mi ćemo zbog tog deteta biti pobijeni". Onda su žene, medju kojima i moja majka, rekle:"Nemoj to da radiš, šta bude bude". I one su dočekale to da čuju kroz one male prozorčiće da prolaze naši, da govore partizani, i onda su se javile pa su ih jedno po jedno izvlačili iz tog podruma napolje tako da je i majka preživela. E, sada ja izlazim iz tog svog skrovišta na put, na cestu, a vidim iz drugog pravca moju majku sa jednom gomilom žena. Tako smo se tu ponovo našle i izašle u jedno selo van Drvara.

Tu sam ne znam koliko vremena provela, možda koju sedmicu, čekajući neko društvo, neku grupu sa kojom bih mogla da odem do štaba Petog korpusa koji je bio u Ribniku, ne znam kolika je to udaljenost, to je negde pored Sanice. Jer, meni su na kursu rekli da ću ja kada završim kurs biti poslata kao šifrant u štab Petog korpusa. To je bio bosanski korpus. Komandant je bio jedan Drvarčanin Slavko Rodić, poznati narodni heroj. Dočekala sam da se formira jedna mala grupa medju kojima je bio i jedan sveštenik Bjelajac ili...ne znam kako se zvao, koji su svi nekim svojim poslom i na raznim zadacima išli ka Petom korpusu tako da sam se ja sa njima tamo uputila . Majka je ostala tu u Drvaru a ja sam došla u Peti korpus i rekla Slavku Rodiću koji je, naravno, poznavao i mog oca, da sam bila na tom šifrantskom kursu i da mi je rečeno da kada završim kurs da ću biti šifrant Petog korpusa. Ostala sam tu sledećih meseci i od maja 1944. pa sve do decembra 1944. radila sam kao šifrant u štabu petog korpusa. To je bio peroid kada smo, ja ne mogu da kažem da sam ja oslobadjala Banja Luku i Travnik, ali sam u svim tim operacijama učestvovala. Znate kako to izgleda. Telegrafista je bliže frontu i dogadjajima a šifrant je u štabu i telegrafista šalje šifrovane poruke a mi u onda to dešifrujemo i dajemo komandantu ili komesaru, tako da sam ja učestvovala u tim operacijama oslobadjanja Banja Luke, Travnika i tako dalje. Kao šifrant naravno, ne kao borac sa puškom.

Znači, kraj 1944. me zatiče kao šifranta Petog korpusa u Bosni. Stiže depeša od Vrhovnog štaba, Beograd je već oslobodjen oktobra 1944, u kojoj oni kažu: ispitajte šta se dogodilo sa našim šifrantom Nadom Živković i javite nam. Oni su se tada setili da sam ja možda negde zarobljena. Moj komandant korpusa odgovara: Nada Živković nalazi se kod nas i potrebna nam je. Ali uskoro nakon toga stiže nova depeša da me pošalju u Beograd u šifrantsko odeljenje Vrhovnog štaba.

To je, opet, velika epizoda koju ćemo preskočiti. Znači, ja iz tamo nekog Jajca u grupi od nas pet krećem peške po zimi, decembar mesec. Petoro nas ka Splitu peške kroz sneg, ka Splitu koji tada gladuje. Tu se ukrcavamo u neki norveški ratni brod kojim idemo za Bari gde je bila ta partizanska baza. Noć, talasi, mine, svašta. Stižemo u Bari i tu sedimo nas petoro partizana u nekoj sobi a engleski vojnici samo prolaze i gledaju nas. Mi imamo kape sa onim velikim petokrakim zvezdama, ja sa pletenicama, dete od petnaest godina. Gledaju nas kao čudo. Ukrcavamo se u jedan od tih savezničkih aviona koji nas dovozi u Beograd. Ja se tu javljam u šifrantsko odeljenje Vrhovnog štaba i oni me rasporedjuju u štab Korpusa narodne odbrane Jugoslavije, KNOJ-a. Tu sam sve do demobilizacije 1947. godine radila u KNOJ-u kao šifrant, kasnije čak i u onom KOS-u KNOJ-a - Kontraobaveštajna služba.
1947. se demobilišem, odlazim na studije u Sovjetski Savez na Hemijsko-tehnološki institut Mendeljejev, ali zbog Informbiroa nakon godinu dana se vraćam u Beograd, završavam Tehnološki fakultet, posle toga Vinča. Dalje ide Pariz i doktorat. Ja sam u Parizu četiri godine radila u Centru za nuklearna istraživanja i sa nekim ljudima odatle i dan danas imam kontakte. Radila sam na problematici uticaja zračenja na konstrukcione materijale nuklearnog reaktora. Pošto je i Vinča imala nuklearni reaktor, a kao što znate 40% ili 60% energije u Francuskoj se dobija iz nuklearnih elektrana, ta tematika je bila interesantna i za Vinču. Ja tamo doktoriram sa nekim vrlo visokim ocenama koje se retko na doktoratu dobijaju, tres honorable. 1971. doktoriram, vraćam se u Vinču i sada su dalje išli ti moji ciklusi: četiri godine u Vinči, četiri godine sa mužem. U Africi smo bili dugo. Od 1972. do 1976. smo bili u Alžiru. Ja sam tada malo i predavala na fakultetu o tačkastim defektima u metalima, to je već malo više nuklearna fizika, kao volonter naravno. Muž mi je tamo bio savetnik ambasade, a kasnije je bio i ambasador u Senegalu i Gabonu. Onda se vraćam u Beograd 1976, ali se nisam vratila u Vinču nego u Savezno izvršno veće kao savetnik za probleme životne sredine, ekološke probleme. Od tada se bavim ekologijom pa u šali kažem da iskupljujem svoje nuklearne grehe. Posle SIV-a sam penzionisana, ali je bila mogućnost da se ponovo aktiviram pa sam se aktivirala u Institutu za arhitekturu i urbanizam Srbije gde sam radila opet na tim ekološkim projektima o uticaju energetike na životnu sredinu i tako dalje. Odatle sam definitivno otišla u penziju. U medjuvremenu sam objavila nekoliko knjiga. Volela sam uvek da pišem.